Stalno sebe pitam isto pitanje...
Da li nam je uopste negde usadjena ta ogromna hrabrost da ostavimo sve, da izadjemo iz svake zone konfora i da pocnemo da radimo na tome da ostvarimo svoje snove, zelje, nadanja.
Koliko nas pristaje na nesto sto ne voli, ne zeli i ne oseca kao deo sebe?
Plasim se da kazem da je to 99 posto ljudi. Onaj jedan posto ljudi koji nije pristao na nametnuta pravila uspeo je da ostvari sve. Oni me podsecaju na knjigu Abrahama: Ostvari svoje zelje.
Sta je KONFORMIZAM?
Vikipedija kaze sledece:
Konformizam je ponašanje pojedinca koje je u skladu sa normama i očekivanjima njemu važne društvene grupe. Takvo ponašanje ide u pravcu nekritičkog saglašavanja sa važećim, opšteprihvaćenim grupnim normama i vrednostima, posebno pod grupnim pritiskom. U praksi, to je težnja pojedinaca i grupa da se potpuno prilagode okruženju i da ne čine ništa što bi se smatralo ekscentričnim ili neobičnim od strane autoriteta. Konformizam isključuje kreativnost, vođstvo i aktivizam i protivi se promeni i napretku. Ovaj pojam često ima negativan prizvuk u smislu preteranog prilagođavanja po cenu gubljenja samostalnosti i samopoštovanja ličnosti.
Da ne čine ništa!
Ako ne cinis nista sa svojim danima, nedeljama i mesecima da bi dosao do cilja verovatno (citaj: SIGURNO) nemas hrabrosti da krenes na putovanje koje volim da zovem: Svrha.
Mi smo fantasticna bica koja obozavaju da traze izgovore: Los status porodice u kojoj smo rodjeni, losi odnosi sa roditeljima, niko nas nije podrzavao, nemam novac, nemam ovo i ono...
Znam da me je uvek u zivotu sputavala misao: Sta ce drugi reci?!
Sta ce drugi reci za moju poeziju, za moj youtube snimak, za moju stranicu, za moju kosu, visak kila...
Sreca i ispeh dolaze kada prestanete da se pitate sta drugi kazu i kada pocnete da radite ono sto VI ZELITE.
Duboko u sebi uvek sam znala sta zelim od zivota, za cega ja jesam stvorena, a za cega nisam. To za cega nisam nikada me se nije ni ticalo, a opet sam se zapetljala u stvarima koje ne volim i koje me ne zanimaju.
Kako?
Upravo tako sto sam kao i vecina ljudi zivela u toj zoni koju smo gore definisali. Lakse je cutati i ici gde i svi ostali, ne praviti se pametan, ne biti crna ovca, bela vrana, a ipak: Kada svi misle jednako verovatni da niko ne misli dovoljno.
Da li je sreca u zivotu roditi se, skolovati, raditi posao koji ne volis, otici u penziju i pitati se pred smrt: Sta sam ja uopste radio na ovoj planeti?
Proslo je vreme kada ljudi nisu imali izbor, da ne pricam o zenama koje do pre koju deceniju nisu imale nista, nikakva prava normalnog coveka. Zasto onda toliko kukanje? Zasto umesto kukanja, energiju ne usmerimo na sitne promene u jednom danu koje nas mogu dovesti do velikog ostvarenja?!
Zar je toliko tesko u jednom danu izdvojiti 30 minuta za trcanje ako ste nezadovoljni svojim izgledom? Sat vremena za ucenje onoga sto vas istinski zanima? Svesna sam da smo cesto umorni, depresivni, sami, zauzeti, oduzeti ali kada istinski volite i zelite nesto nista vas nece spreciti da idete ka tome. To ne mora biti Nobelova nagrada, put na Mesec (a moze). Vasa zelja, san, cilj su za vas svetinja i ponasajte se tako prema tome. Shvatite da je vasa duznost pronaci sopstvenu svrhu i nahraniti dusu onim sto volite.
ps. Nikada nemojte dozvoliti da vas neuspesni i neostvareni ljudi ubedjuju da ste budala zato sto sanjate, zelite i radite na svojim snovima. Nije sramota biti hrabar i zeleti. Sramota je da dopustite da zbog drugih izgubite sve o cemu ste uvek sanjali <3
Нема коментара:
Постави коментар